Мотивисање ученика

    Први корак у мотивисању ученика је привлачење и одржавањ њихове пажње. Томе погодује коришћење нових и неочекиваних приступа, ослањање на свакодневно искуство ученика или коришћење шаљивих примера као увод у оно о чему ће се на часу говорити. Да би се одржала пажња неопходно је и мењати начине рада са ученицима.
  Ученици често постављају себи и наставницима питање: коју сврху има учење неког градива?

Ако се градиво оцењује као нерелевантно, слаби мотивација ученика.
Због тога наставник треба да укаже на значај учења неког предмета или неке
специфичне области за ученика. Понекад ученик открива значај не кроз оно што учи
него кроз оно како се подучава. Ако наставник пружа прилику ученику да се такмичи са
другима (наравно, не претерујући у томе) или да сарађује са другим ученицима у
групном подухвату, ученик може да открије додатну мотивацију за учење.
  Да би ученик био мотивисан неопходно је да има поверења у сопствени успех и
могућности. Да ли ће имати довољно поверења у себе или не, зависиће од темперамента
ученика, неких других особина личности и претходних искустава. Али, наставник може
да се потруди да помогне и оном ученику који има најмање поверења у сопствене
могућности. То ће најбоље учинити ако користи три стратегије: 
1) Детаљно информисање ученика о свему што ће морати да научи или да уради да би са успехом завршио програм предмета. Понекад је неопходно да се ученику та информација
прикаже у виду секвенци парцијалних циљева које треба постићи.
 
2) Ученику треба пружити довољно прилика да доживи успех (“Ништа не успева као успех!”, гласи енглеска пословица). Ово не значи да ученика треба потпуно заштити од неуспеха;
неуспех, ако није сувише чест, може да делује конструктивно. Код нешто тежих
задатака треба ученику помоћи, али треба избегавати пружање помоћи када се она
изричито не тражи јер се таквим помагањем саопштава да наставник нема поверења у
његове или њене способности. 


3) Ученику треба пружити јасне информације о
напредовању у учењу. Сама нумеричка оцена некада није довољна. У многим
случајевима је потребно да се ученику дају оцене и коментари за издвојене аспекте рада
(нпр. за организацију рада, граматику и друго, ако је у питању писмени састав).
  На крају учење треба да доведе до осећања задовољства код ученика. То се
постиже ако ученици имају прилику да користе знања којима су овладали (у учењу
других предмета или у практичним ситуацијама), ако се похваљују или се награђују за
остварене резулатате и ако та поткрепљења доживљавају као праведна и сразмерна